Žrtvama “Oluje” je potrebna institucionalna podrška, ne politička zloupotreba

Povodom 28. godišnjice operacije “Oluja”, koju su sprovele hrvatske oružane snage i tokom nje počinile sistematske i rasprostranjene zločine nad civilnim stanovništvom srpske nacionalnosti, Fond za humanitarno pravo traži od vlasti i institucija u Srbiji da prekinu kontinuitet kršenja prava i uskraćivanja podrške žrtvama, kao i da prestanu sa njihovom političkom zloupotrebom koja produbljuje međuetničke tenzije u regionu.

U Srbiji, nijedna žrtva “Oluje” nema status civilne žrtve rata. Zakonsko rešenje onemogućava sticanje ovog statusa žrtvama koje su nastradale ili su oštećene van teritorije Srbije, tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Tako izbeglice iz Hrvatske ostaju bez finansijske, zdravstvene i psihosocijalne podrške institucija.

Srebrenica: 28 godina izbegavanja odgovornosti

Institucije Republike Srbije već 28 godina prikrivaju, poriču i minimizuju genocid u Srebrenici; podržavaju, štite i slave one koji su ga počinili, a prikrivaju i izbegavaju odgovornost državnih organa za podržavanje njegovog izvršenja. Optuženi za učešće u srebreničkom genocidu u Srbiji nalaze utočište, a osuđeni aktivno učestvuju u javnom i političkom životu, slobodni da iskrivljuju činjenice i minimiziraju razmere genocida. Pravosudne vlasti, uključujući i Tužilaštvo za ratne zločine, direktno i indirektno usporavaju i opstruišu utvrđivanje činjenica o genocidu u Srebrenici pred domaćim sudovima. Kvalifikacija zločina u Srebrenici kao genocida se ne primenjuje, broj žrtava se umanjuje, a retkim osuđenim počiniocima odmeravaju se neprimereno male kazne. Svaka veza državnih organa Srbije sa izvršenjem genocida brižljivo se prikriva u procesima pred domaćim sudovima.

Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je ovakvo postupanje državnih organa neprihvatljivo i štetno. Tražimo da pravosudne institucije procesuiraju sve one za koje postoje dokazi o njihovom učešću u genocidu, a da se suđenja sprovode bez odugovlačenja. Od zvaničnika i institucija Republike Srbije zahtevamo da prestanu sa praksom poricanja genocida, uvaže sudski utvrđene činjenice o zločinima počinjenim u Srebrenici, a da žrtvama i njihovim porodicama upute iskreno izvinjenje i dodele pravedne reparacije.

Odugovlačenje suđenja pod spornim okolnostima promene člana veća

Fond za humanitarno pravo (FHP) ukazuje da promena člana sudskog veća u predmetu Srebrenica, sedam godina od početka postupka, izaziva sumnju u namere pravosudnih organa Republike Srbije da suđenje sedmorici bivših pripadnika Specijalne brigade MUP Republike Srpske za ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila privedu kraju i izreknu pravične presude. Iako je Zakonikom o krivičnom postupku određeno da glavni pretres mora početi iznova ukoliko se izmeni sastav sudskog veća, u ovom slučaju su sporne okolnosti koje su dovele do promene člana veća.

Visoki savet sudstva nije ispunio svoju obavezu da donese obrazloženu odluku o tome da li se sudiji produžuje mandat, što je imalo za posledicu neminovnu promenu člana sudskog veća. U cilju okončanja postupaka za ratne zločine bez odugovlačenja, i radi zaštite članova porodica žrtava i svedoka od dodatne traumatizacije, FHP traži da Visoki savet sudstva ispunjava svoje obaveze i da postupa u interesu pravičnog okončanja postupaka, bez daljih odlaganja.

Saopštenje FHP povodom presude Žalbenog veća MRMKS u predmetu Stanišić i Simatović

Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove (MRMKS) donelo je presudu u predmetu protiv bivših čelnika Službe državne bezbednosti (SDB) MUP Republike Srbije – Jovice Stanišića i Franka Simatovića – kojom je utvrđen međunarodni oružani sukob u Bosni i Hercegovini. Ovom presudom, konačno i nedvosmisleno je utvrđeno učešće Republike Srbije u oružanim sukobima u BiH i Hrvatskoj. Najviši predstavnci SDB RS osuđeni su da su kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata odgovorni za zločine koje su počinili pripadnici Srpske dobrovoljačke garde (SDG), Jedinice za specijalne namene, Jedinice za specijalne operacije (JSO) – Crvenih beretki, Martićeve milicije i Škorpiona 1992. godine u Bosni i Hercegovini, u Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju i Sanskom Mostu, i za zločine počinjene 1995. godine u Trnovu i Sanskom Mostu, kao i za ubistvo Marije Senaši, počinjeno u Daljskoj Planini u Hrvatskoj u junu 1992. godine.

Žalbeno veće  je utvrdilo da su Stanišić i Simatović, zajedno sa drugim vojnim, političkim i policijskim rukovodiocima iz Srbije, tzv. SAO Krajine, SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, kao i Republike Srpske činili deo udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa teritorija pod kontrolom srpskih snaga u BiH i Hrvatskoj, odnosno – etničko čišćenje.

Povodom početka suđenja Lazaru Mutlaku za silovanje Bošnjakinje u Goraždu

Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu počelo je suđenje Lazaru Mutlaku, nekadašnjem pripadniku Štaba Teritorijalne odbrane (TO) Srpsko Goražde koji je optužen za silovanje jedne Bošnjakinje u Goraždu, u maju 1992. godine.

Optužnicom Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) Mutlak se tereti da je kao pripadnik čete Podkamen Štaba TO Srpsko Goražde, 25. maja 1992. godine u naselju Lozje (Goražde, BiH), sa još jednim NN pripadnikom Štaba TO Goražde, došao u kuću u kojoj se nalazila oštećena, uperio joj pištolj u glavu, odveo je u drugu sobu gde ju je silovao i seksualno zlostavljao, da bi joj zatim zapretio da će je ubiti ukoliko ikome kaže šta se dogodilo.

Iznoseći svoju odbranu, optuženi je tvrdio da nije kriv. Rekao je da je 25. maja 1992. godine ušao u prednje dvorište kuće oštećene tražeći neke delove za automobile, a da ga je ona pozvala da uđe, moleći ga da joj pomogne da napusti kuću. Tvrdi da joj je odgovorio da ne može da pomogne i da je to bila sva komunikacija sa njom.  Takođe je naveo da je od 1998. do 2010. godine živeo u Kanadi, ali da je, kada je podneo zahtev za kanadsko državljanstvo, ispitivan o ovom zločinu. Da bi izbegao probleme u svojoj porodici, priznao je i došao da odgovara u Srbiji, „da ga ne bi poslali u Sarajevo”.

Početak suđenja Dušanu Lončaru, komandantu JNA optuženom za zločin u Lovasu

Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu počelo je suđenje Dušanu Lončaru, nekadašnjem komandantu 2. proleterske gardijske motorizovane brigade (pgmbr) JNA, optuženom za ratni zločin protiv civilnog stanovništva izvršen 10. oktobra 1991. godine u Lovasu (Republika Hrvatska).

Optužnicom Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) optuženi se tereti da je 9. oktobra 1991. godine, kao komandant 2. pgmbr JNA u činu potpukovnika, izdao naređenje  da se izvrši napad na selo Lovas i njegovo stanovništvo, u kome stoji da se glavnim snagama blokira selo i artiljerijom dejstvuje po objektima u selu, a pomoćnim snagama izvrši „čišćenje sela od pripadnika ZNG i MUP, kao i stanovništva koje je neprijateljski nastrojeno“. Sutradan, 10. oktobra 1991. godine, snage pod komandom Dušana Lončara su, postupajući po njegovoj naredbi,  napale selo, ubile „najmanje 7 civila“ i zapalile više stambenih objekata.

Osman Osmanović osuđen na kaznu zatvora od tri i po godine

Apelacioni sud u Beogradu doneo je 26. januara 2023. godine presudu kojom je državljanina Bosne i Hercegovine (BiH) Osmana Osmanovića  pravnosnažno osudio na kaznu zatvora u trajanju od tri i po godine, jer je u svojstvu inspektora Stanice javne bezbednosti (SJB) Brčko nečovečno postupao prema jednom civilu srpske nacionalnosti koji je bio zatočen u logoru „Rasadnik“ u naselju Gornji Rahić (Brčko, BiH). Sud je Osmanoviću produžio pritvor, u kojem se nalazi od momenta hapšenja na graničnom prelazu Sremska Rača u novembru 2019. godine, i koji će trajati do upućivanja na izdržavanje kazne zatvora. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je ovaj predmet od samog početka trebalo ustupiti pravosuđu BiH, u cilju jačanja regionalne saradnje i poverenja u institucije BiH.

Odmah po hapšenju Osmanovića, Tužilaštvo BiH je zatražilo od Srbije njegovo izručenje i ustupanje predmeta, s obzirom na to da je Osmanović državljanin BiH i da je krivično delo izvršeno na teritoriji te zemlje, gde se nalaze i svedoci i oštećeni. Zahtev je odbijen, pa je Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) 21. februara 2020. godine protiv njega podiglo optužnicu, kojom ga je optužio za nečovečno postupanje prema jednom pripadniku Vojske Republike Srpske (VRS) i  trojici srpskih civila koji su bili zatočeni u logoru „Rasadnik“ u naselju Gornji Rahić tokom maja i juna 1992. godine.

Povodom državnog obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja

Sinoć je, osmu godinu zaredom (ne računajući 2020. godinu, kada zbog pandemije kovida 19 i proglašenog vanrednog stanja nije bilo komemoracije), održana centralna državna komemoracija povodom početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Fond za humanitarno pravo (FHP) skreće pažnju na utvrđene činjenice o ratu na Kosovu i bombardovanju SRJ, i upozorava na opasnost od istorijskog revizionizma koji sprovodi država.

Podsećamo da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić do 2022. godine na komemoracijama povodom početka bombardovanja govorio o hiljadama ubijenih u vazdušnim napadima NATO-a, najčešće o 2.500 žrtava. Na komemoraciji 2018. godine izjavio je da Republika Srbija ima „više od 2.000 zapisanih i dobro zapamćenih imena”. Međutim, od kako je 19. oktobra 2021. godine Skupština Srbije odbila predlog da se formira prethodno najavljena republička komisija sa zadatkom da napravi spisak žrtava bombardovanja, predsednik je prestao da pominje broj nastradalih. Spekulisanje ovim brojem nastavio je javni medijski servis RTS koji je ove godine istakao da je u NATO bombardovanju ubijeno „1.100 pripadnika vojske i policije” i „oko 2.500 civila, mada precizna lista žrtava još nije utvrđena”.

PAMTIMO: 30 godina od zločina u Štrpcima

U ponedeljak, 27. februara 2023. godine, navršavaju se tri decenije od zločina u Štrpcima. Pre 30 godina, pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS), na železničkoj stanici u Štrpcima (BiH), iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar izveli su 20 putnika i potom ih ubili. U proteklih godinu dana, sudovi u Srbiji i Bosni i Hercegovini doneli su tri prvostepene presude za ovaj zločin. Međutim, Fond za humanitarno pravo (FHP), Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava podsećaju da porodice žrtava ni posle 30 godina nisu dobile pravdu.

Povodom presude za zločin u Štrpcima

Viši sud u Beogradu doneo je 7. februara 2023. godine presudu kojom je optužene Gojka Lukića, Duška Vasiljevića i Jovana Lipovca osudio na kazne zatvora u trajanju od po 10 godina, a Draganu Đekić na kaznu zatvora u trajanju od pet godina zbog otmice iz putnika iz voza u mestu Štrpci, zlostavljanja, mučenja i ubistva 20 civila nesrpske nacionalnosti 27. februara 1993. godine. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da su izrečene kazne zatvora preblage u odnosu na težinu ovog zločina i njegove posledice koje traju i danas, nakon 30 godina.

Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) podiglo je 10. maja 2018. godine optužnicu protiv Gojka Lukića, Duška Vasiljevića, Ljubiše Vasiljevića i Dragane Đekić, pripadnika jedinice „Osvetnici“ u sastavu VRS, kao i protiv Jovana Lipovca, pripadnika 1. čete 1. bataljona Višegradske brigade VRS, zbog ubistva 20 civila nesrpske nacionalnosti, državljana Savezne Republike Jugoslavije, 27. februara 1993. godine u mestu Štrpci. Optuženi su prvo legitimisali, a nakon toga iz brzog voza 671 koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar izveli 20 civila – Zeković Fevziju, Zupčević Halila, Ličina Ilijaza, Ćorić Rasima, Kajević Nijazima, Hanić Muhedina, Babačić Ismeta, Kapetanović Esada, Đečević Senada, Preljević Safeta, Alomerović Adema, Zuličić Zvijezdana, Softić Šeća, Bekija Fehima, Husović Rafeta, Rastoder Jusufa, Topuzović Džafera, Memović Fikreta, Buzov Tomu i jedno NN lice – a zatim ih uz pretnju oružjem ukrcali u kamion i prevezli do zgrade osnovne škole u Prelovu, gde su ih tukli i oduzeli im novac i dragocenosti. Nakon toga, optuženi su civile samo u donjem vešu i sa rukama vezanim žicom kamionom odvezli do sela Mušići, gde su ih ubili.