Srbija bezuspešno, uprkos novcu iz budžeta, ne uspeva da dokaže državnu nevinost tokom rata u Bosni i Hercegovini, pa i sumanuti masakr tuzlanskih civila, a artiljerac osuđen za smrt 71 osobe, prosečne starosti 23 godine, uživa na slobodi u Beogradu. Nakon što je pobegao iz Sarajeva u Beograd, ima, kaže njegova odbrana, psihičkih problema. Nije reč o nemirnoj savesti.
Usmeno izlaganje žalbi u slučaju nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je osuđen na doživotnu kaznu zatvora, zakazano je za 16. i 17. jun pred Žalbenim većem Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu.
U okviru redovnih aktivnosti na projektu „Praćenje suđenja za krivična dela koja su povezana sa konfliktom na Kosovu i uključivanje mladih u pravosudni sektor“, Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHPK) objavljuje izveštaj o najznačajnijim suđenjima praćenim u toku prethodne 2019. godine pod naslovom “Suđenja za ratne zločine – i dalje na početku”.
Internet stranica SENSE Centra za tranzicijsku pravdu dopunjena je i obogaćena arhivom Agencije SENSE, nastalom u periodu od 1998. do 2019. godine. Time je, na jednom mjestu, kompletirana digitalna online prezentacija ukupne produkcije SENSE od osnivanja do danas.
Kašnjenja optužnica, kritike lidera, kao i glasine o amnestiji dovele su do toga da građani Kosova budu sve skeptičniji kada je u pitanju Specijalni sud sa sedištem u Hagu, pred kojim bi trebalo da se sudi bivšim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
U Srbiji je nekažnjivost ratnih zločina ohrabrena nedostatkom političke volje da se procesuiraju visokorangirana lica i uz negiranje genocida u Srebrenici, glavni je zaključak izveštaja Amnesti internešenela o kršenju ljudskih prava u 2019. godini.
Iskustvo južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje pokazuje da je potrebno razjasniti mnogo toga kako bi se sličan princip primenio na suočavanje sa gorkim nasleđem rata na Kosovu.
U okviru sesije „Javna svedočenja žrtava“ na Desetom forumu za tranzicionu pravdu, održanom u Beogradu 2014. godine, iz publike se za reč javila Desanka Pejčinović, raseljeno lice sa Kosova, koja je poslednji put videla svog devetnaestogodišnjeg sina Slobodana 26. marta 1999. kada je posle doručka izašao u grad Peć.
Kada je reč o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, kultura sećanja kao kolektivni odnos prema prošlosti i odgovornosti za mnoge zločine počinjene na teritoriji nekadašnje Jugoslavije zasniva se na nacionalističkom narativu koji u potpunosti negira učešće Srbije u ratovima iz devedesetih, a samim tim i njenu odgovornost za zločine koje je činila nacionalistička mašinerija Slobodana Miloševića, saglasnici su sagovornici VOICE-a. Prema njihovim rečima, politizacijom sećanja stvara se iskrivljena slika o prošlosti koja počiva na ideologiji viktimizacije srpskog naroda.
Muškarci koji su silovani ili seksualno zlostavljani tokom rata u Bosni i Hercegovini dugo nisu želeli da govore zbog straha od stigmatizacije. Ipak, danas se nastoji da oni dobiju iste beneficije kao i druge ratne žrtve.